У тачност релације из наслова уверио сам се још једном јуче, при покушају синхронизације датотека Syncthing-ом. За оне који не знају за њега, ради се о програму за синхронизацију датотека. Принцип је следећи: (рецимо) сликате слику на телефону, покренете Syncthing док сте прикључени на Wi-Fi, покренете Syncthing на другом уређају, и ако сте подесили да се директоријум (рецимо) /storage/emulated/0/DCIM/New синхронизује са неким директоријумом на циљном уређају, слике се магично појаве на њему. Ако онда на том другом уређају обришете неке неуспеле слике, оне се исто тако магично обришу и на телефону. Слично важи и за било какве датотеке у општем смислу, рецимо документе, PDF датотеке, итд.
Уместо да се у програму SyncTrayzor отвори веб интерфејс Syncthing-а и да се датотеке „магично“ појаве на одредишном рачунару који користим на послу, а који ради под Windows-ом 7, дочекао ме је празан прозор SyncTrayzor-а, са log прозором садржине сличне овој:
Exception 0xc0000005 0x8 0x0 0x0
PC=0x0
=> https://github.com/canton7/SyncTrayzor SyncTrayzor
runtime.asmstdcall()
runtime/sys_windows_amd64.s:65 +0x75 fp=0x22fca0 sp=0x22fc80 pc=0x473dd5
rax 0x0
rbx 0x1a27f20
rcx 0x1a87ec0
rdi 0x7fffffdd000
rsi 0x22fea0
rbp 0x22fde0
rsp 0x22fc78
...
итд. Претрагом на Интернету сам сазнао да је проблем у томе што су они који одржавају језик Go, у коме је писан Syncthing, просто одлучили да следе одлуку Мајкрософта да прекине подршку за Windows 7. А корисници? Шта се па они питају? Важан је Мајкрософт... Ако неко нема пара да купи најновији хардвер, који подржава најновију верзију Windows-а и да плати непримерено високу цену лиценце, у визији big tech компанија он просто нема права да постоји. Све фирме морају давати харач индустрији хардвера, набавком новог, неколико пута годишње, и Мајкрософту и другим „играчима“ плаћањем астрономских цена лиценци.
Мора се истаћи да је оно што би пре десетак-двадесетак година у овом конкретном случају било сматрано незамисливо аматерским, то да уместо поруке о некомпатибилности нове верзије програма, корисници добијају нефункционалан програм који их „части“ стањем процесорских регистара. Опет: кога брига за кориснике? Они су најмање битни.
Ово је савршен пример зашто је јурњава за најсвежијим верзијама софтвера штетна, зашто је „always online“ принцип лош, а такође и зашто су лоши и штетни програмски језици који зависе од система пакета, (који морају увек бити ажурни) као што је Go, али и данас форсирани Rust, па и Python, JavaScript и слични.